Limiti i nedostaci – kako do svetskog vrha?
Vreme čitanja: 6min | pon. 13.03.23. | 08:08
Dvomeč sa Norvežanima u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo pokazao da rukometaši Srbije rastu, da su koraci napred evidentni, ali da nisu toliko veliki kao što bismo voleli da budu. Ne možemo i dalje da trčimo sa najboljima, problem izmene odbrana-napad, nedostatak kontri. I dalje nemamo veliku bazu, svaka povreda izbaci iz ritma četu Tonija Đerone
Cilj je ispunjen, osvojena su dva boda u duelima sa Norveškom, selekcijom iz svetskog vrha, šestoplasiranom sa Svetskom prvenstva u Poljskoj i Švedskoj, odškrinuta su vrata plasmanu na Evropsko prvenstvo u Nemačkoj, ali su rukometaši Srbije pokvarili utisak lošom igrom u Bergenu i debaklu od čak 10 golova razlike (25:35). Nije se očekivalo da ćemo da iznenadimo u revanšu, ali ubedljiv poraz i najgora igre u poslednje dve i po godine u mandatu Tonija Đerone bacili su malu senku na sve dosad učinjeno.
Igra u Novom Sadu bila je maksimum u ovom trenutku, granitna odbrana, odlična završnica, gol karijere Uroša Borzaša, sjajni Dejan Milosavljev na golu, bili su prevaga da se sruše strašni Vikinzi. U revanšu, motivisani domaćini, predvođeni fantastičnim Sanderom Sagosenom revanširali su se s kamatom i potvrdili da još nismo za svetski vrh.
Izabrane vesti
Šta nedostaje Orlova da bude među sedam, osam najboljih selekcija na planeti?
Rekli bismo – malo, ali to malo nekada je mnogo. Za dve i po godine rada sa Tonijem Đeronom postali smo reprezentacija s glavom i repom, zna se ko kosi, a ko vodu nosi, napravljen je sistem, jezgro reprezentacije, iz akcije u akcije se ubacuju mlađe snage. Stefan Dodić je jedini iz novog talasa cementirao mesto u 16, isprobao je španski stručnjak i Miloša Kosa, Luku Rogana, zlatne juniore iz Portugalije prethodnog leta, a poslednji koji je dobio šansu je Nikola Zečević, kapiten Partizana. On je deo iste generacije (rođen 2002. godine), ali ga nije bilo na Evropskom prvenstvu prethodnog leta zbog povrede.
NEMA LAKIH GOLOVA, TRANZICIJE, NE MOŽEMO DA TRČIMO S NAJBOLJIM SELEKCIJAMA
I sada se pokazalo, kao i na Evropskom prvenstvu u Segedinu prošle godine da još nemamo široku bazu, da ako nema jedne karike, da je to problem. Ovog puta nije bilo Petra Đorđića, našeg najboljeg šutera, osetilo se to veoma, falili su nam golovi sa pozicije levog beka. Uroš Borzaš je u ovom dvomeču bio usamljen na toj poziciji. Nagovestio je momak iz Ade velike mogućnosti, ali ni u klubu, pre u Tuluzu, a sada u Elverumu, nema toliku minutažu da može da igra konstantno 40-50 minuta. Povredio se i Marko Milosavljević, pa nam je falila širina s klupe.
Nije bilo ni Vladimira Cupare zbog povrede, dobar posao u poslednjih 20 minuta meča u Bergenu obavio je Milan Bomaštar. Jovica Nikolić je zbog temperature izostao, nije mogao da pojača konkurenciju na desnom beku, dok je bio povređen i defanzivni specijalista, stub odbrane, naš najiskusniji igrač, Ilija Abutović.
U oba meča postigli smo po 25 golova. U modernom rukometu, kada se igra brzo, to je malo. Evidentan smo problem imali u pozicionom napadu. Žute minute su bile mnogo duže nego na Svetskom prvenstvu, a u odnosu na Katovice smo imali mnogo tehničkih grešaka (ispuštenih lopti, loših dodavanja, probijanja...). Pročitani smo. Zna se da je motor tima Lazar Kukić, da igra odlično dva na dva sa pivotmenima. Imamo odlične rukometaše na crti, Mijajla Marsenića i Dragana Pešmalbeka, dajemo mnogo golova s te pozicije (u Novom Sadu šest, u Bergenu sedam), ali i dosta fosiramo, ponekad i nepotrebno, a to rivali čitaju, zaustave nam taj segment i onda napad srlja, nema mnogo rešenja za krila, nema šuteva sa 10 metara.
Ono što je najveća mana i limit reprezentacije je da ne možemo da trčimo sa selekcijima iz vrha. Nismo mogli u Katovicama sa Norvežanima, u drugom poluvremenu su nam razbili, ali nije moglo ni sa Nemcima koji su bili kao brzi voz na SP u januaru. Leteće Holanđane smo uspeli da zaustavimo i pobedom završimo Svetsko prvenstvo na zadovoljavajućem 11. mestu.
Evidentan je problem što moramo da menjamo igrače, napad za odbranu. Naša dvojica srednjih bekova, Lazar Kukić i Stefan Dodić, ne igraju u odbranu. Rivali to uviđaju, pa koriste brzi centar, trčanjem nas lome, kao što su Vikinzi to radili u prvom poluvremenu meča u Bergenu, kada su stvorili ključnu razliku.
Izbor urednika
Zbog izmena napad – odbrana trpi i tranzicija, nemamo polukontru, nema ko da je povuče. Zanimljiv je bio detalj iz Novog Sada kada je pivotmen Dragan Pešmalbek poveo polukontru, ali je onda na 15 metara od protivničkog gola stao, nije bilo rešenje za egzekuciju. Nije ni njegov posao da to radi. Moramo da čekamo da izvršimo izmene. Imamo odlična krila, ali malo golova dajemo iz tranzicije, ono što je snaga posebno skandinavskih selekcija - Danske, Norveške i Švedske.
I kada dajemo golove iz kontri, to je pre svega produkt individualnih akcija, uglavnom krađi lopti. I igra bez golmana, kada imamo isključenja su kritična. Videlo se to i u Novom Sadu, kada smo u prvih 30 minuta dobili dva laka gola. Desno krilo Bjernsen je ubacivao loptu u praznu mrežu dva puta zaredom, da bismo posle tajm-auta Đerone ipak vratili golmana, ne kockajući se.
SAMO JE MILOSAVLJEV SVETSKA KLASA, POTREBNA JE EKSPLOZIJA IGRAČA IZ DRUGOG PLANA
Sve su to segmenti gde možemo i moramo da napredujemo ako želimo u svetski vrh. Ova reprezentacija raste iz mesec u mesec. U Katovicama su nam falii skalpovi velikih, da smo dobili jednu od dve supersile, Norvešku ili Nemačku, igrali bismo četvrtfinale. Na Evropskom prvenstvu nema četvrtfinala, već posle dve faze ide se direktno u borbu za medalju. Neće biti lakih utakmica, šampionat Starog kontinenta biće mnogo jači nego Svetsko prvenstvo.
Prvi ešalon je i dalje nedostižan – Švedska, Danska, Španija i Francuska, koji osvajaju medalje na poslednje tri, četiri velika takmičenja. Norveška je najbliža da razbije „veliku četvorku“, dok su Nemačka, Mađarska, Island, Hrvatska, Slovenija, Portugalija, pa i sve bolja Holandija, trenutno selekcije s kojima možemo da se „pobijemo“ za nešto veliko.
Katovice su bile osnova, a verujemo da će ova selekcija da bude konkurentnija u Nemačkoj naredne godine. Potrebna nam je da limite probijemo, ispravimo nedostatke.
Voljni momenat Orlova nikada nije bio sporan. Tu više nema nikakvih problema. Nema uvređenih i nezadovoljnih, svi su u službi kolektiva, atmosfera u reprezentaciji je bajna, treba to iskoristiti za iskorak.
Ono što je evidentno je da imamo samo jednu svetsku klasu – Dejana Milosavljeva, jednog od najboljih golmana na svetu. Popularni Banda je činio čuda u Novom Sadu, odbranio čak tri sedmerca, nosio Orlove. Imali su naši golmani ukupno 12 intervencija i u Bergenu, nasuprot samo devet Norvežana, ali 16 izgubljenih lopti je mnogo da bi se ravnopravno igralo sa Vikinzima. Potrebno je još neko da iskoči, osim nosioca igre. Imalo smo u finišu u Katovicama eksploziju Marka Milosavljevića, Uroš Borzaš je bombom u Novom Sadu, golom karijere, nagovestio da može mnogo...
Vremena za treninge i uigravanja nema mnogo. Narednog meseca su poslednja dva kola kvalifikacija za Evropsko prvenstvo, leto je prazno, nekoliko okupljanja na jesen i Nemačka samo što nije došla.
Vratila se vera u srpske rukometaše, to je najbitnije. Odnosom prema dresu su to Orlovi i selektor Đerona zaslužili. Sportska javnost opet veruje, tribine u Novom Sadu u četvrtak, šest, sedam hiljada ljudi, bučna podrška, potvrdili su da se u Srbiji voli rukomet, da se opet vraća. Mnogo je bilo gorkih pilula proteklih godina, od srebra u Beogradu 2012. godine. Skoro deceniju su „pojeli skakavci“, sada je vreme za nešto veliko, vraćanje u vrh.
Pomaci su vidljivi, ali su sitni, ne može se preko noći u borbu za medalje... Moramo i dalje da čekamo u redu.